Пиклбол је настао у Сједињеним Државама 1965. године, а његови оснивачи су га назвали „Пиклбол“. Због ниске цене, лакоће учења и високе вредности забаве, спорт је брзо стекао популарност широм света. Инаугурални Гранд Слам турнир у Пиклболу на Аустралијан опену 2025. додатно је појачао утицај овог спорта.
Као такмичарски спорт заснован на мрежи-, стандардне димензије терена за пиклбол су приближно 13,41 метар × 6,10 метара, што је погодно и за сингл и за парове. Осим линија, сличан је игралишту за бадминтон за дубл. Бочне линије су високе око 91,44 центиметра, а средишња линија је висока приближно 86.36 центиметара. Терен има две сервисне зоне и једно-простор за одбојку.
Рекет за киселе краставце подсећа на велики рекет за{0}}пинг понг. Збир дужине и ширине рекета не сме бити већи од 60,96 центиметара, а дужина рекета 43,18 центиметара. Нема ограничења у погледу дебљине или тежине рекета. Лопта, пречника приближно 74 милиметра, направљена је од перфориране пластике са равномерно распоређеним округлим рупама на површини; број рупа варира у зависности од сценарија коришћења.
Због споре брзине лета и ритма лопте, почетници могу лако да је подигну. Пеакбалл се може похвалити свеобухватним системом игре са различитим форматима и методама бодовања, укључујући системе са 11, 15 и 21 поен по утакмици.
Приликом сервирања, учесници морају да ударе лоптицу дном свог рекета, а лопта мора да слети у противнички дијагонални сервисни терен да би била валидна, слично као у бадминтону. Штавише, специфичан „принцип двоструког одбијања“ и правила не-одбојне зоне чине игру веома стратешком, тестирајући позиционирање играча, кретање и тајминг ударца.
Пеакбалл захтева минималну опрему и има снажан друштвени аспект. Избор места је такође релативно флексибилан; терени за бадминтон, тениски терени, па чак и синтетичке стазе за трчање могу се претворити у терене за пикбол, што је убрзало популарност спорта у школама и заједницама.
